Nema te

Sad više nije ništa isto.
Dani obični razvlače se
i vuku u samoću.
Koracam kroz vreme
Istim mestima
gde smo hodili.
Hodaš i ti kraj mene.
I noći bez sna
i tuga što tka
i istka ništavilo.

Opet sivilo
i neki neznani ljudi.
Gledam kroz njih.
Idem ka cilju svome.
Skončati negde,
gde se sunce budi,
gde nema ničega
ni bolne uspomene.

I opet sve je isto.
Praznina puni dušu,
košmari stvarnost snatre
I ničeg ne osta.
Zar avaj...?
Od one stare vatre?

Jednom će nebo
šapnuti tiho bez glasa:
"Ta divna ljubav
mogla je okean da zatalasa."

Al neće imati ko da čuje
nebeske glase.
Čuće se samo tišina
Što pomera plime talase.

Ili možda negde?
Kraj neke usnule reke,
nekom će se osmehnuti nebo,
za naše ljubavi daleke.